Pesme mog detinjstva

Koje su najlepše pesme za decu?

Foto: Pevaj sa Sandrom

Oni koji su rođeni pre drugog milenijuma se sećaju pesama za decu koje su izvodili Minja Subota, Zoran i Bojan Rambosek, Branko Kockica, Dragan Laković i neprevaziđeni dečji hor Kolibri. Ja sam odrasla u tom periodu i upijala sam svaku pevanu reč i svaku odsviranu notu, pokušavajući da ih zapamtim i tako zauvek zadržim u sebi.

Foto: Pevaj sa Sandrom

Imala sam gramofon, mnoštvo ploča i to je činilo bogatstvo mog kućnog muzičkog repertoara. Tada se muzika nije mogla slušati kad god poželite. Pesme koje smo učili u školi bile su većinom posvećene Drugu Titu, pionirima, rodoljublju i NOB-i (ako ste mlađi, izguglajte šta je to). Tek tu i tamo, vrlo retko, učili smo prave, divne, maštovite i kreativne dečije pesme. I možda upravo zbog tih retkih trenutaka, mnogo smo ih voleli i cenili svaki trenutak proveden u tom muzičkom blaženstvu.

Foto: Pevaj sa Sandrom

Kod kuće sam do besvesti slušala male gramofonske ploče na 33 i 45 obrtaja sa pričama za decu i dečijom muzikom, tako da sam ih sve znala napamet, od prve do poslednje stranice. Omiljene su mi bile Diznijeve bajke “Pinokio”, “Pepeljuga”, “Snežana i sedam patuljaka”, “Uspavana lepotica”, “Mačke iz visokog društva”, “Maza i Lunja” i “Petar Pan”, koje su na kraju imale divnu pesmu. To je bio sjajan multimedijalan koncept, progresivan za to vreme: posmatraj slike, slušaj ploče, čitaj knjigu. Mogla sam ih slušati dan i noć. I danas se sećam: “Strane ćeš da okrećeš kad Zvončica zazvoni ovako…”

Foto: Pevaj sa Sandrom

Od domaćih pesama, obožavala sam pesme “Baba Roga”, “Cica iz Grivca”, “Aždaja svom čedu tepa”, “Krokodil Gena” i dve velike longplejke sa Draganom Lakovićem i horom “Kolibri”: “Deco, pevajte sa nama” i “Dečje pesme”.  Sećam se da sam te ploče dobila od Deda Mraza za Novu godinu kada sam imala otprilike 6 ili 7 godina. Sa tih albuma sam volela pesme “Miš je dobio grip”, “Slon lepotan dondolan”, “Vuče, vuče, bubo lenja”, “Zakleo se bumbar”, “Magarence Njako” i “Šušti, šušti, bambusov list”. Veoma zanimljive, kreativne i smešne su mi bile pesme legendarnog Minje Subote “Išli smo u Afriku”, “Telefonijada”, “Razbole se lisica” i “Ečke Tečke”. Branko Kockica je bio naš najbolji TV drug, jedini koji je sa nama pričao iskreno, kao da smo veliki, i pružao nam odlično vaspitanje. Njegove pesme “U svetu postoji jedno carstvo” i “Mate, mate, matematika”

Foto: Pevaj sa Sandrom

smo svi znali, a one se i danas pevaju u vrtićima. 

Eh, to su bili bardovi mog detinjstva, koji su tadašnje generacije usmeravali ka pravim vrednostima. A vi, šta ste voleli da slušate kad ste bili mali?

Lepota prošlog sazvučja

Kako smo nekad muzicirali

Od svih predmeta u osnovnoj školi, najviše sam volela muzičko vaspitanje i pevanje u školskom horu.

Foto: www.blic.rs 

Legendarna nastavnica Ljuba bila je veoma stroga, strah i trepet (ne samo za učenike već i za nastavnike), ali nas je naučila da odlično pevamo, držimo intonaciju, izražavamo dinamiku i da budemo usaglašeni u disanju i svakom izgovorenom slogu. Često smo nastupali na svečanostima i javnim priredbama, a najznačajnije su nam bile smotre horova na kojima smo uvek bivali prvi. Omiljena nam je bila poslednja pesma koju bismo pevali na smotri, jer je nastavnica Ljuba uvek birala neku divnu poznatu rusku melodiju koju bismo pevali u troglasu, i uvek sa nekim iznenađenjem, na primer da pre poslednjeg refrena malo usporimo, zastanemo (anticipacija), pa onda svim silama grunemo u bržem tempu i furiozno završimo tako da svima oduzmemo dah. Time smo uvek mamili salve aplauza, a često i biseve. 

Pored neopisivog zanosa koji mi je donosila svečana horska pesma, mnogo sam volela i neobavezne šlagere, šansone i pesme naših kompozitora za decu. Svake godine smo nastupali na Zmajevim dečjim igrama, koje su tada bile izvođenje u formi muzičkog takmičenja domaćih kompozicija za decu, sa revijalnim delom. Imala sreću da sam bila dežurni solista, te sam imala specijalni tretman: naučila sam rukovanje mikrofonom, osnove audio i video snimanja i odnos prema kameri, dirigentu, orkestru i publici. Na brojnim nastupima i TV snimanjima upoznali smo sjajne pesnike, pisce i izvođače za decu i družili se sa mnogim popularnim pevačima tog vremena. Sećam se da su jednom prilikom, u revijalnom delu, nastupile dve neobične devojčice. Nismo tada imali pojma ko su one, samo smo čuli da su iz Beograda i da su ćerke nekog poznatog kompozitora, čije ime nam tada nije mnogo značilo. Obe su nešto mlađe od mene i to je bilo prvi put da smo imali solistkinju koja još nije pošla u školu, imala je oko tri-četiri godine. To je bilo čudno jer tada se solistička uloga posmatrala vrlo ozbiljno - mogao je da je izvodi samo onaj sa preciznom intonacijom, fraziranjem, artikulacijom i dikcijom, a kod mališana to još nije bilo izgrađeno. Devojčice su izvodile plesnu koreografiju a mlađoj je, usled skakanja, stalno spadao gornji deo koji je ona pokušavala da podigne. To nam je bilo smešno. Kasnije sam povezala dva i dva i shvatila da su to bile Katarina i Aleksandra Kovač. 

Joca Adamov i Minja Subota
Foto: screenshot

Često smo nastupali u Muzičkom toboganu, emisiji koja je bila (i ostala) zakon za sve domaće dečje šou programe. Minja Subota i čika Joca Adamov su uvek bili divni prema nama, a gosti programa - tadašnje zvezde su tu i tamo bili mušicavi. Sećam se da mi se Neda Ukraden nije dopadala jer nas je sve gledala sa visoka, njen osmeh je delovao veštački a uvek mi je smetala njena loša intonacija. Zdravko Čolić je bio šaljivdžija ali me je na nekom snimanju nervirao jer sam htela da se fokusiram na pevanje, a on se stalno šalio, zezao me i odvlačio mi pažnju. Brena mi se tada dopala jer je bila vesela, doterana i neposredna. I lepo je mirisala. 

Sa raspadom Jugoslavije i postsocijalističkim periodom došlo je vreme kada je pevača, grupa i horova počelo da biva sve više, a sve se manje vodilo računa o muzičkim elementima koji su potrebni za kvalitetno izvođenje. Postepeno je počeo da se gubi muzički kvalitet a dobija na kvantitetu. Nekadašnji centralizovan sistem bio je rigidan, ali su vrednosti bile jasno određene, dok su sve više, decentralizacijom, vrednosti bivale raspršene i kvalitet se raspao na mnogo maleckih delova od kojih svako vodi računa samo o ponekom elementu. Zbog toga više nema muzike za koju bi se moglo striktno reći da je kvalitetna, već svaki slušalac pronađe poneku zajedničku vrednost u moru različitosti. 

Tako je sa muzikom za odrasle, pa i muzikom za decu: raznolikost i kvantitet dominiraju nad kvalitetom. I sve je to OK, dokle god nije potpuno besmisleno.