Kad ono, iza vrata vrište moje dve stare poznanice od 3 i 6 godina, ciče "Evo je Sandra!". Uđoh unutra, a ono buljuk mališana skočio na mene, grle me, samo što me ne sruše. Pozvale su komšiluk i sakupile društvance, od beba do školaraca. Sve naši mališani iz Srbije, došli ovde sa roditeljima na privremeni rad (i učenje) u U.A.E.
 |
| Foto: Pevaj sa Sandrom |
Odmah su mi objasnile, moje dve mustre bečke, da su odlučile da me ne puste kući. Imaju strategiju kako da me zadrže: jedna obuhvati jednu nogu, a druga drugu, pa se obese i ne puštaju me ni da mrdnem. Dobro, pomislih, razmišljaću kako da se izvučem kad za to dođe vreme.
Još nismo ni seli kad mi je najstarija, domaćica kuće i vođa društvanca, donela na poklon crtež, kako zamišlja druženje i pevanje sa Sandrom:
 |
| Autor: V. D. Foto: Pevaj sa Sandrom |
Tako i beše. Stadosmo mi da pevamo pesme, kad ono: moje srpsko društvance zna moje pesme bolje nego ja. Najstarija među njima deklamuje svaku pesmu bez greške, a ja samo pogledavam u nju kad se desi da zapnem sa rečima.
Prošli smo ceo repertoar; išli u lov na medveda velikog, igrali Hoki Poki, pokazivali glavu, ramena, stomak i kolena, doneli kući pčelicu, vrteli repić sa vrtirepićem, plesali sa malim medom i svirali Klaru-gitaru!
A onda smo pravili pauzu za ručak. Mame raspevanog društvanca su spremile pite sirnice, pa zeljanice, pa palačinke, jagode velike k'o breskve, čuda belosvetska! Red pesme, red svirke, red priče i palančinki, te stigosmo i do kraja našeg druženja.
Pre nego što smo se rastali, spremile mi poklon dve domaćice, one moje mustre bečke.
 |
| Foto: Pevaj sa Sandrom |
Gle, stvarno! Upoznala sam Mini sa malim medom i kamilom, te se druže i čekaju da ih pozovem na sledeću svirku i pevanje.
Нема коментара:
Постави коментар