Dnevnik lepih momenata (1. nedelja)

Naučnici kažu da se sve može meriti. Može li se meriti osećaj sreće? Neki su to postigli samorefleksijom, beleženjem lepih životnih momenata u obliku fotografija, pisanjem dnevnika, vođenjem video evidencije.

Neki moji Fejsbuk poznanici su započeli igru "100 dana sreće" na ovom sajtu a neki čak i završili, zadovoljni ishodom. Interesantno je bilo nailaziti na njihove postove i videti kako sreću čine sitne stvari i lični momenti, a ne neki ogromni, svetski važni događaji. 

Nisam sigurna da bi Fejsbuk za mene bio dobar izbor, ali pretpostavljam da bih mogla ovde voditi dnevnik takvih momenata. Ako bih počela danas, znači da bih završila za oko 14 nedelja (da li dobro računam? 7 dana x 14 nedelja = 98 dana), tamo negde 20 i nekog septembra, ili tako nekako. Valjda. 

Uh, pa ko će to izdržati? Ja jesam istrajna, ali baš i nisam neki pedantan tip koji će se setiti da beleži takve momente svakog dana. Uostalom, ne može se baš sve ni zabeležiti, zar ne? Osetiš neki lep miris, čuješ neku muziku koja te nostalgično odvede u divno, srećno doba...to se ne može zabeležiti foto aparatom, rečima..? Ili može?

Hajde da probam: postavljaću ovde neke zapise ili fotografije, ili štagod što bi predstavljalo momenat sreće, zadovoljstva, radosti, lepote, ushićenja, nadahnuća u narednih 100 dana. Ako mi se dopadne, mogla bih nastaviti. Ali, ako osetim da me opterećuje - puj, pike ne važi dogovor koji imam sama sa sobom. Uostalom, sama sebi postavljam zadatke, pa mogu i da ih ukinem, zar ne?

Evo, dakle, započeću prvu nedelju i prvi dan - ovde na ovom postu. Svaki dan ću post dopuniti dok ne zaokružim nedelju dana. Onda ću započeti novi post. Neka prvi dan bude jučerašnji.

DAN 1 - četvrtak, 22. jun 2017. 

Poslednji dan škole, jupi! Došla je učenica da mi se zahvali na divnom vremenu provedenom u školskom horu koji sam osnovala po dolasku. Ona mi je bila jedna od najvrednijih pevača i ostala je sve četiri godine sa mnom. Donela mi je bombonjeru sa božanstveno ukusnim čokoladicama iz lokalne manufakture. Njam!

Foto: Pevaj sa Sandrom

DAN 2 - petak, 23. jun 2017. 

Pronašla sam u supermarketu neku neobičnu voćku koja se zove "kaki". Posle sam pročitala da je iz Japana i da je takođe zovu "persimon". Uvek sam želela da je probam i konačno imam priliku (na fotografiji je dole desno)! Zadovoljna sam i što sam pronašla mango iz Kenije (mnogo volim mango!), koji je po obliku drugačiji, okrugliji od azijskog na koji sam navikla i liči na ogromnu jabuku.  

Foto: Pevaj sa Sandrom

DAN 3 - subota, 24. jun 2017. 

Jutros, čim sam ustala, odradila sam fizičke vežbe i nisam posustala iako su bile mnogo teže nego što su se činile. Ne, naravno, nisam bila srećna dom sam ih radila - lipsala sam, mnogo se namučila i bila na ivici da odustanem. No, na kraju se osećaj zadovoljstva, a time i mikron sreće, provlačio ceo dan, uprkos upali mišića koju imam (a mogu misliti kako će tek sutra biti)! 

Foto: Pevaj sa Sandrom

Vežbe sam našla na ovom veb sajtu - momak je sjajan! Iako je njemu za vežbe bilo potrebno 8 minuta, nama, običnim smrtnicima treba oko 20 minuta...ili više.

Uzgred, onaj afrički mango od juče je razočaravajuće kiseo...izgleda da nije još zreo. Vraćam se na moje standardne, azijske. 

DAN 4 - nedelja, 25. jun 2017. 

Iako je ovo zvanično prvi dan mog godišnjeg odmora, provela sam ga radno. Suprug i ja smo od jutra do mraka snimali video spotove za YouTube kanal "Pevaj sa Sandrom". Ukupno smo snimili 3 spota, čini mi se. I to je dovoljan razlog za sreću. 

Ipak, momenat koji bih danas izdvojila nije u vezi sa snimanjem već sa slikom koju sam kasno sinoć završila, a koji me je danas ispunjavao zadovoljstvom svaki put kad sam je pogledala. Mislim da ću je nazvati "Tree Of Discovery".

Foto: Pevaj sa Sandrom

DAN 5 - ponedeljak, 26. jun 2017. 

Sunce, more, dobra knjiga i dovoljno vremena za čitanje i odmor... malo li je za trenutak sreće i osećaj blagostanja? Svakim danom sam zahvalna za ovo što mi je pruženo. 

Foto: Pevaj sa Sandrom

DAN 6 - utorak, 27. jun 2017.

Nedelju dana sam bila uspaničena jer mi se na prstu pojavilo neko tvrdo ispupčenje. Kao svaki neobavešteni amater-doktor, izguglala sam simptome i utvrdila sebi dijagnozu: artritis. To nastaje usled nedostatka tečnosti između kostiju i onda zglobovi postanu ukočeni a prsti zgrčeni. Panika je potpuna jer bi mi to onemogućilo da sviram klavir. 

E, pa danas sam konačno otišla kod doktora koji i je objasnio da je u pitanju samo ujed nekog insekta koji je prouzrokovao upaljenje oko kostiju. I to je današnji momenat sreće. 

Foto: Pevaj sa Sandrom

DAN 7 - sreda, 28. jun 2017.

Foto: Pevaj sa Sandrom

Foto: Pevaj sa Sandrom

Danas veoma zadovoljna jer sam konačno započela čitanje knjige koju nameravam da pročitam već duže vreme. Iako čitam svaki dan - romane, priče, pripovetke (tj. beletristiku), kao i stručne knjige, časopise i članke u vezi sa muzikom i obrazovanjem, ovo je nešto što ne pripada ni jednoj ni drugoj grupi i zahteva dužu pažnju, tj. više slobodnog vremena. Reč je o knjizi "Popularna psihologija" autora Slobodana Petrovića, koju merkam već izvesno vreme. Kako sam je danas uzela u ruke pročitala sam jednu trećinu i neizmerno mi je drago što sam joj posvetila pažnju. To je zavredela i knjiga, a i ja.

Nastavak članka možete čitati u postu "Dnevnik lepih momenata 2".